Balada o časnim policajcima

Zamišljam foto robot ili prototip policajca od časti. Da li bi taj i takav izgledao kao Marko Kričak a imao biografiju Veselina Milića, narav Radoslava Repca i tupu poslušnost Dragana Vasiljevića. I još neke važne policijske osobine sabrane od nosilaca državnog terora na ulicama Beograda, Novog Sada, Užica i Valjeva, na primer. I nepostojeće lice ispod maske, kako bi služenje građanima bilo još časnije a ulaženje u meso i razbijanje ljudskih lica patriotski podvig.

Uz etički kodeks ministra policajnog Ivice Dačića, koji je gordo stajao iza svake policijske surovosti. Neki su pravdali tu svirepu gnojavost moranjem. Jer, eto, krmačić je dobio naređenje koje se ne može odbiti, inače gubi mesto posilnog.

O policijskoj časti, kao važnoj osobini koja odlikuje trudbenike legitimne sile, mesecima se ne govori. Velika je tajna gde se ta vrednost izgubila ako je i postojala. Srpskoj policiji ili ko zna čija je, takav teret nije potreban. Te kohorte su prožete kriminalom. Vrh se odredio prema mafiji služeći bez uzmicanja njenom vođi. Pred šefom beogradske policije obavljeno je teško ubistvo i još traje njegovo zataškavanje uz paraf samog vrha države. Omerta čuva glave svedocima.

I ne krije se da je policija snaga negacije prava i sigurnosti građana te ugrožavanja života i tela i da je prožeta teškim kriminalnim kodeksom. A to je stvoreno finim radovima u simbiozi državne klike koja je sišla u podzemlje i podzemlja koje se popelo na vlast.

Poema o časti, oda ili epska rapsodija, kako hoćete, odjednom je istrčala iz glave umirovljenog policijskog generala, koji je oteran iz službe zbog sina „blokadera“. Sin je između očeve karijere i svog razumevanja slobode, izabrao samo ono što ljudi biraju. Pa se onda činilo da je i general Bogoljub Živković krenuo putem gde ide njegov sin, jer gde bi inače?

Deca su naši učitelji, to je možda za trenutak razumeo taj policajac, koji je imao dovoljno vremena da vidi šta se sve događa unutra. Da je tamo satrulelo sve ono što čuva ljudske obzire, i da iz takvog služenja sablasti, dolazi do obračuna sa pobunjenim ljudima na ulicama gradova, bez milosti. Policija je postala tuđa sila kojoj ne pripada slobodna ulica, trupe iz slepog mozga koje su svoje ljudske osobine zataškale pred licem ništavila.

Šta je želeo da kaže Živković? Nije poznato, zaista. Da li je to pokušaj revizije stava koji je imao prema sinu i njegovoj misiji? Ili je policajac izgubio iz vida šta se sve događalo? Ili je jednostavno nevešt u pokušaju da objasni stvari, pa je iz toga izašla opaka zamisao o poreklu časti. Ona se može razumeti kao neka vrsta amnestije